Албанске преваре уз ћутање и подршку Брисела
Дијалог који је требало да почне решавањем вишевековних неспоразума Срба и Албанаца и који је кренуо историјским састанком у Бриселу, где су касније потписана два споразума, данас се, сликовито речено, налази на респиратору. И то више оном вашингтонском, него бриселском. Уместо договореног формирања Заједнице српских општина и почетка нормализације живота у јужној српској покрајини, разговори су дошли у ћорсокак, где премијер привремених приштинских институција Албин Курти најављује уједињење Албаније и такозваног Косова.
Да ли су деценију од почетка разговора Београда и Приштине појели бирократе и скакавци или се виде историјске промене, зависи од тога како ко оцењује досадашњи учинак. Обе преговарачке стране су незадовољне, Београд зато што косовски Албанци, без обзира на то која коалиција партија била на власти, нису учинили ништа да спроведу у дело оно што је у Бриселу договорено. Приштина – зато што је себе убедила у нешто што им нико није ни гарантовао, да ће на крају разговора доћи до узајамног признања. Само су бирократе ЕУ задовољне постигнутим и, вероватно желећи да оправдају високе месечне плате, у извештајима наводе напретке којих у реалном животу нема.
Да је било политичке мудрости, дијалог се не би 2011. године изместио у ЕУ из Савета безбедности УН, где је Србија своје државне ставове бранила уз дипломатску подршку Русије и Кине. Уместо тога, тадашња власт је, из прилично нејасних разлога, одлучила да ЕУ буде медијатор. То се показало као грешка јер је Брисел неретко деловао пристрасно. Први састанак тадашњег политичког директора Министарства спољних послова Борислава (данас Борка) Стефановића и заменице косовског премијера Едите Тахири одржан је 8. марта 2011. године и отворио је десет година дуг процес дијалога Београда и Приштине, коме се не види крај. Одлуке су помпезно објављиване, али је одлагана примена договореног. Мењали су се посредници и преговарачи, а први и једини конкретан резултат постигнут је две године од почетка сусрета. Споразум о нормализацији односа две стране потписали су тадашњи премијер Србије Ивица Дачић и косовски премијер Хашим Тачи. Кључна, и једина, обавеза с албанске стране – формирање Заједнице српских општина – до данас није испуњена.
Политички аналитичар Драгомир Анђелковић каже да десет година разговора Београда и Приштине уз медијацију ЕУ указују да заправо циљ није постизање компромиса, већ варање Србије. За „Политику” каже да је ЕУ на неки начин гарантовала реализацију Бриселског споразума, од кога није било ништа или, прецизније, Србија је једнострано дала одређене уступке. „ЕУ се прави да је медијатор, а заправо заједно с Албанцима вара Србију, како бисмо преко преговарачког процеса ми дали уступке, а да на крају не добијемо ништа. Када неко из ЕУ каже да је задовољан досадашњим током разговора, онда је то крајње цинично. Неко ко се на речима залаже за право и пропагира европске вредности морао би да буде забринут што албанска страна до сада није формирала ЗСО. Србија је схватила шта је у питању и престала је да учествује у таквој намештеној игри”, каже Анђелковић и додаје да је то што ЗСО није формирана доказ о превари која долази из Брисела.
Ново поглавље у преговорима отворено је прошлогодишњим именовањем Мирослава Лајчака за европског посредника у дијалогу од кога се очекује да стави тачку на њих. Иако нема никаквих опипљивих резултата, њему је продужен мандат до августа 2022. године. „Током претходних десет година дијалог је значајно променио живот грађана западног Балкана, али сада је време да се крене даље и процес приведе успешном крају. Зато радимо с обема странама на постизању споразума. Чланице ЕУ очекују да се дијалог настави брзо и да Београд и Приштина што пре заврше овај процес”, каже портпарол ЕУ Петер Стано.
Занимљиво је да је највећи оптимиста по питању наставка дијалога управо специјални известилац ЕУ Мирослав Лајчак, који је после посета Приштини и Београду рекао да је главни закључак његове посете да код обе стране постоји воља да се дијалог настави. „Мислим да имамо довољно простора и очекујем да ће се тај први састанак десити у разумно време – након формирања свих потребних институција (у Приштини) и то би могло да буде сигурно пре лета”, рекао је Лајчак и додао да су у дијалогу до сада договорени неки делови – текстови у вези с несталим лицима, интерно расељенима, али и у вези с економском сарадњом. На столу је тренутно, каже, имовина. Лајчак је додао да је један од разлог посете Косову био да обавести Куртија о циљевима своје посете и о свему шта је до сада урађено, а за неспровођење у дело ЗСО рекао је да је то изазов?! После тог разговора Курти је изнео четири принципа на основу којих би, како каже, Приштина требало да води дијалог с Београдом, уз помоћ ЕУ, и одбацио потребу да се разговара о формирању ЗСО. Најавио је да је први принцип „да мора да се прихвати реалност косовске независности и да се на независност не може враћати”.
Европска унија је реаговала на ове наводе, а председник Србије Александар Вучић изјавио је да је задовољан реакцијом ЕУ, али је приметио и да је унија морала да реагује јер у супротном, како каже, дијалог, ако Курти заиста мисли све што је рекао, не би имао смисла.
„Чекаћемо још мало да видимо да ли ће човек мало да се уподоби, да разуме шта су обавезе Приштине. Ако то не буде хтео, такође, хвала. Ми ћемо бити спремни за дијалог, а он ако хоће – хоће, ако неће – не мора”, каже Вучић и наглашава да Приштина обавезе мора да испуни.
„Без испуњења обавеза може само да машта о глупостима које изговара”, рекао је Вучић. А дијалог две стране могао би да буде настављен за месец-два, али је велико питање шта се од наставка дијалога, када у Приштини седе екстремни сепаратисти, може очекивати.
У скори крај процеса не верује ни аналитичар Срђан Граовац из Центра за друштвену стабилност, који сматра да су у суштини скромни домети Мирослава Лајчака. „Какав ће домет бити Лајчаковог рада зависи и од тога какву ће подршку имати, из Берлина и Вашингтона. Преговарачки процес је у протеклом периоду био у ћорсокаку јер су постојали супротстављени ставови, где су једни друге индиректно саботирали, али је циљ ЕУ био да се овај процес не наставља док је Доналд Трамп председник САД. Сада се може очекивати интензивирање преговарачког процеса и да ће Лајчак добити ветар у леђа, али не можемо очекивати да ће то довести до неког спектакуларног резултата”, каже за „Политику” Срђан Граовац. Додаје да ће кључне ствари зависити од Лајчакове процене, да ли ће у први план ставити питање статуса Косова, што би сасвим сигурно зауставило процес. Уколико, међутим, тема разговора буду животна питања као што су, рецимо, имовина, онда би могло да се дође до неког конкретног решења, али уз спровођење у живот онога што је договорено.
А политиколог Александар Павић каже да није прошло десет година од почетка дијалога, већ од дана када је Београд почео с једностраним уступцима и за наш лист наводи да је епилог тих разговора показао да ЕУ апсолутно није у стању да обезбеди спровођење ниједног споразума који је постигнут под њеним покровитељством. За наш лист наводи да ЕУ нема механизме, али ни вољу да натера Приштину да испуни свој део обавезе и да се Брисел показао некомпетентним да настави дијалог. „Не знам на основу чега је Лајчак оптимиста када се ни сада не види перспектива, када ни сада нису у стању да их притисну да Приштина нешто уради осим јалових и реторичких позива да испуне свој део Бриселског споразума. Они немају никакав ауторитет”, каже Павић. Тврди да се Лајчак труди да забашури неуспех ЕУ и да камуфлира то што нису у стању да натерају Приштину да испуни своје обавезе. Истиче да не види како може да се настави дијалог све док Албанци не формирају ЗСО, како је договорено по Бриселском споразуму. Антрфиле
Успоставити институције Србије на северу
Косовски Албанци не желе да формирају ЗСО и досад су применили широку лепезу изговора зашто своју једину бриселску обавезу нису спровели у дело. На обавезе је често упозоравао Брисел, али безуспешно и бледо. „Ако се настави као што је то било протеклих десет година, онда држава Србија треба да успостави све своје институције на северу покрајине и да прогласимо да је Бриселски споразум неважећи због понашања Брисела и Приштине. А ако крећемо поново од нуле, онда нови споразум не сме да подразумева једностране уступке од стране Београда”, истиче Драгомир Анђелковић.Антрфиле
САД и ЕУ заједно ће притискати Београд
Александар Павић очекује да нова америчка администрација и ЕУ заједно притискају Београд да призна независност Косова и наводи да постоје разни начини притиска и да то не мора да буде у преговорима. „То може да буде затварање очију на повећање инцидената где су на мети Срби на КиМ или СПЦ. Циљ је да се натерамо на нове уступке, а да Приштина ништа не уради. Са Запада на етнички мотивисане нападе не стижу чак ни осуде. Ако и стигну, толико су бледе да нико на њих и не обраћа пажњу. Свакако ће пробати да присиле Београд да ступи у даље преговоре, а да Приштина није испунила своје обавезе. Али ми морамо тражити да се обезбеди поштовање онога што је потписано и док се то не уради, нема о чему да се преговара. То је легитимна позиција”, истиче Павић.
Дејан Спаловић/Политика