Како је Украјина методично прекидала односе са Русијом на тридесет година
„Ничим изазвана агресија”. Ово је типична фраза коју тренутно користе западни политичари да опишу специјалну операцију Русије у Украјини. Украјина је приказана као апсолутно невина жртва. Међутим довољно је сетити се историје последњих тридесет година да бисмо видели како је Украјина својим рукама понизила оно што се данас дешава.
Процењујући сукоб Украјине и Русије многи праве исту грешку: верују да је почео у догађајима последњих дана/недеља/месеца. Пример је говор Високог комесара УН за људска права Мишел Бачелет у којем је објавила број погинулих цивила од 24. фебруара. Одмах се поставља питање: шта, пре тога, нису гинули цивили у Украјини? Али ви („ви“ = УН, ЕУ, условни Запад итд.) сами кажете да су ЛНР и ДНР територија Украјине. Дакле, од 2014. године тамо је већ страдало више од десет хиљада цивила.
Међутим данас вреди говорити пре не о кратковидости званичника УН, већ о глобалном узроку сукоба. О томе како је још у зору независности Украјина почела да се склапа у логици анти-Русије. И коначно је успела.
Језик, Крим и флота
Да бисмо то урадили мораћемо ментално да се вратимо пре више од 30 година. Као и у многим националним републикама, власти КПСС у Украјини су почеле да се супротстављају националистичком покрету – „Народни покрет Украјине за перестројку“ (Пеопле’с Мовемент оф Украине фор Перестроика). „…за перестројку“ у овој фрази је био смоквин лист дизајниран да заштити НРУ од оптужби за буржоаски национализам.
У ствари,никаква перестројка (бар у тумачењу тадашњег синдикалног центра) није интересовала националисте. Били су заинтересовани за независност и максималну одвојеност од СССР-а: сопствена државност са центром у Кијеву, излазак из рубље зоне, украјински језик као једини државни језик, сопствена војска (сада идеја о очувању савезничка војска у виду Оружаних снага ЗНД је заборављена – националисти је у почетку нису подржавали).
Људи генерације 35+ треба да упамте да Украјинска ССР (према НРУ) ради за скоро цео СССР. А Москва га немилосрдно пљачка, извози жито, шећер, метал… И да ако се решите ових хаљаџија, онда ће Украјина живети скоро боље него било ко други у Европи. То је веома прикладно приказано у филму „72 метра“. Све ове тезе нису измислили филмски ствараоци, већ су узети из живота – посебно из летака Леонида Кравчука.
Генерално, овај одломак из „72 метра“ много појашњава о почетку руско-украјинских односа у протеклих 30 година. Видимо не само главне пропагандне тезе тог времена већ и почетак поделе Црноморске флоте, као и губитак Крима од Русије (до њеног повратка 2014. године).
Из неког разлога Украјини није било довољно да као резултат отцепљења од Уније добије Крим који јој никада раније није припадао. И такође део флоте за коју је имала иста нула права као за Крим. Уместо да тихо затвори ово питање и да се радује, Украјина је започела вишегодишњи бракоразводни процес: подела флоте је формализована тек 1997. године. А на Криму се Кијев одмах обавезао да докаже да је то исти регион Украјине, као и сви остали.
Као резултат тога полуострво је могло да се врати Руској Федерацији већ 1993. године након тадашњег референдума. Али Русија је 1993. била пуна сопствених проблема.
Док се Русија концентрисала Украјина је покушавала да смањи многе своје везе и укрштања са Руском Федерацијом, понекад упадајући у чисте провокације. Украјински националисти су се већ 1995. године борили са Русијом на страни чеченских бораца.
У самој Украјини је покренут спор али тоталан процес дерусификације (сами Украјинци то називају украјинизацијом). Међутим, наш назив је ближи суштини: реч је пре свега о искорењивању руског језика и културе. Руски језик је до данас искорењен из сфере образовања, управљања документима, садржаја на радију и телевизији, масовних медија (осим електронских), услужног сектора и бизниса. За прекршај – новчане казне. Истовремено, број оних који говоре руски, чак и без Крима и Донбаса мери се милионима.
Упркос решавању питања поделе флоте и закупа базе Црноморске флоте Русије у Севастопољу, од краја 1990-их националисти су спроводили провокације против руских морнара: покушаје продора у објекте, покушаје заузимања хидротехничких објеката. Током Јушченковог председавања, провокације су достигле нови ниво: Украјина је почела да захтева од морнара да координишу било коју своју акцију са властима, било је покушаја да се прегледа терет флоте.
Пузајућа милитаризација
Истовремено, од почетка 2000-их, Украјина је почела да се креће ка НАТО-у уз одбијање војне сарадње са Русијом: вежбе Украјина-НАТО (на територији Украјине), уплови НАТО бродова у украјинске луке, обука украјинских официра специјалиста из земаља НАТО-а на територији Украјине, као и њихов одлазак на школовање у земље Северноатлантске алијансе, постепени прелазак на НАТО стандарде. И, коначно, питање МАП-а, односно шестог таласа ширења алијансе на исток (заједно са Грузијом). Касније после Евромајдана курс ка чланству у НАТО-у је чак укључен и у Устав Украјине.
Чак је и Виктор Јанукович који је ликвидирао међуресорну комисију за припрему Украјине за чланство у НАТО, одржавао односе на нивоу који је постигао његов претходник – односно замрзао их је и није скренуо курс ка нормализацији безбедносних односа са Русијом. Што се тиче периода после 2014. Порошенко, а потом и Зеленски, све су одмрзли и надокнадили. Украјина је почела да добија годишњу војну помоћ у износу од неколико стотина милиона долара само од Сједињених Држава (и смртоносно оружје у последњих неколико година). Односно пумпање Украјине оружјем почело је много пре догађаја 2022. године, а снабдевање озлоглашених система Јавелин је само једна од епизода овог пумпања.
Упркос преференцијалном трговинском режиму са Русијом Украјина је доследно избегавала учешће у интеграционим пројектима Руске Федерације: мултилатералним (Царинска унија, ЕАЕУ) и билатералним. Предложено је много ових последњих: фабрика за производњу горива за украјинске нуклеарне електране на територији Украјине, конзорцијум за транспорт гаса, „Зрна ОПЕК“, постављање руских поруџбина у украјинским бродоградилиштима, заједнички пројекти у авијацији. индустрија, велика улагања у украјинска средства (рафинерије у Одеси и Лисичанску, КГОКОР, Криворожстал, Одеска лучка фабрика, ЗАЛК, итд.).
То је, наравно, питање живота. Па Украјина не жели да радимо ствари заједно, то се дешава. Други планови. Али када је Русија почела да пооштрава снабдевање енергентима по повлашћеним ценама (добављали су се између осталог за потенцијалне руске или заједничке пројекте), као и да укида режим преференцијалне трговине, оптужбе, претње и покушаји ситних несташлука полетео као одговор. Довољно је да се присетимо хистерије око Северног тока (и даље првог) – уосталом, покушали су да поремете његову изградњу на исти начин као и другу етапу.
Другим речима Украјина је свих ових година покушавала да изгради односе по формули „Русија нам дугује цео живот“. А Украјина не дугује ништа заузврат, она има независност и суверенитет. И одвојено не мора да извештава о безбедносним питањима и војним претњама Русији, које носи украјински дрифт ка НАТО.
На ово се могло зажмурити (а Русија је то чинила дуги низ година). Међутим, после 2014. године постало је јасно да време за игнорисање претње убрзано истиче. Формално неутрална Украјина је добила центре поморских операција у Очакову и Бердјанску.
„Поморске базе у Очакову и Бердјанску су планиране као савремени инфраструктурни објекти који могу да приме бродове свих типова, опремљени по стандардима НАТО-а и изграђени новцем земаља алијансе“, отворено је писала украјинска штампа о њима пре годину дана. „За три године моћи ћемо да возимо руске бродове у Црном мору са нашом флотом . А ако се придружимо Грузији и Турској онда ће Руска Федерација бити блокирана“, хвалили су се украјински војни експерти.
Међутим, много пре Очакова и Бердјанска полигон Јаворив је заправо постао база НАТО-а у Украјини. И није сам: од 2014. године у Украјини су стално присутни страни војни саветници из неколико земаља НАТО-а. Владимир Путин је назначио њихово тренутно повлачење из Украјине у фебруару 2022. као један од обавезних корака за деескалацију тензија око Украјине.
Ко је и зашто викао „Путин ће напасти“?
Вратимо се поново прогнозама украјинских медија: „Неки политичари сматрају да присуство стране војске и оружја на територији Украјине може испровоцирати Русију на активна дејства. Публикација „Фокус” не наводи имена ових политичара али није ни битно. Као што видите чак је и у Украјини било здравих људи који су бар у октобру 2021. године упозоравали на то који је сценарио Украјина за себе изабрала. Сценарио доследног игнорисања могућности обострано корисне сарадње са Русијом. Сценарио све веће милитаризације и постепеног претварања Украјине у једну велику војну базу. Штавише овај сценарио је почео много пре 2014. године, на шта би Украјина могла да апелује, објашњавајући своју сарадњу са НАТО-ом страхом од Москве.
И наравно неколико речи о недавним догађајима. Вјачеслав Чечило главни уредник Капитал.уа, огорчено пише о свом разочарању у Русију: „Али не знам како да напишем оно што сам писао последњих 10 година. Уосталом, написао сам да је Русија велика сила са великом културом да је за Украјину корисно да се с њом дружи. Да имамо заједничку велику историју и да нас спаја много више него што нас дели. А приче о „руској претњи“ – па, ово су глупости, наравно и националистичка пропаганда… И све ове године, испоставиће се били су у праву они изроди који су викали „Путин ће напасти“. Било је заиста смешно. Све док Путин није напао.
Али ово је само привидна грешка и контрадикција. Наказе (националисти) све ове године вичу „Путин ће напасти“ само са једним циљем: да га натерају да заиста нападне.
Њихови лидери су били свесни да ће само јасна војна претња Украјини од Русије бити загарантована да уништи базу за проруска осећања чак и на територијама историјски пријатељским за Русију. Завршиће све што нису завршили закони о језику раскид економских веза.
Схватили су да ће без ове претње заувек остати политичке наказе, добијајући 0,5% на изборима свуда осим у свом родном селу. Послали би захвалнице Кремљу да су сигурни да нико за то неће знати.
Актуелна специјална операција Оружаних снага РФ у Украјини је нажалост неизбежна. Пре или касније то би ипак морало да се спроведе – осим ако не желимо да центре поморских операција претворимо у пуноправне поморске базе и да распоредимо елементе противракетне одбране САД у Украјини.
За многе украјинске политичаре извођење прљавих трикова са Русијом постало је познат, вољен и добро плаћен посао. То значи да постоји тачно један излаз из ове ситуације: обављање таквог посла требало би да постане веома болно, неисплативо и преплављено невољама.
Принуда да се одбије прљаве трикове се наставља али нажалост само САД могу постати гарант краја украјинских прљавих трикова. Које је напротив напумпају оружјем и обликују јој лик жртве. Иако чак двадесет година дубинска анализа ситуације сугерише да је Украјина први кривац њених невоља, а њени такозвани партнери саучесници.
Николај Стороженко, ВЗГЛЯД
Како је Украјина методично прекидала односе са Русијом на тридесет година